Штa ми је све ово требало?

Home / Kolumne / Штa ми је све ово требало?

Штa ми је све ово требало?

Ове речи посвећујем свим људима који су и даље слободни у својим размишљањима и који немају на себи ни цену ни етикету, младима, студентима, колегама, средњошколцима, онима који су данас део УСУ и онима који ће овде бити и након нас, свим људима добре воље и искрених намера, којима лични интерес и лична потреба није увек и најважнија, људима којима је modus vivendi да помажу другима и то не зато што је то „in za CV“, већ зато што то схватају друштвеном обавезом и својом улогом као интелектуалца. Са друге стране, не осуђујем ни оне који нису имали други пут него да постану део некаквих организација политичког карактера, вероватно их је натерала мука или огорчење, а и ко смо ми да било кога осуђујемо?

Можда је права прилика да објасним зашто се код мене пре 3 године јавила идеја да покренем организацију оваквог типа, јединствену и оригиналну, данас изузетно јаку и способну да покаже колико може, спремну да се супротстави свакоме ко мисли да и даље може да манипулише младима, да не набрајам, има их на претек. Наиме, пре те 3 фамозне године, имао сам потребу да некако каналишем огромно незадовољство које је код мене постојало како друштвеном стварношћу тако и степеном ограничености услед непостојања перспективе, причом да се сви труде да нам некакву будућност обезбеде, а заправо, чине све да нас осиромаше, интелектуално и материјално, те да од нас направе шрафове у оквиру болесног система у коме обитавамо као гмизавци, а не као људи.

Имао сам 3 опције на располагању. Једна је била да постанем члан политичке странке, што никад заправо и није била опција, јер бих тиме демантовао све оно што ми је сметало и што ми смета и данас. Друга опција је била да постанем део неке постојеће организације младих, што сам такође одбио, јер сам сматрао (а нисам погрешио) да такве организације нажалост махом служе да ограничавају потребе младих, а не да подстичу младе на све оно на шта би требало. Трећа опција је била да оснујем сопствену организацију и да пођем од нуле, на шта сам се на крају и одлучио. Није било нимало лако јер нисмо имали репер, некакву сличну организацију на коју бисмо могли да се угледамо, те да следимо њихов пут, али ипак већ на почетку сам знао шта не желим да створим.

Пре свега сам желео да се окружим пријатељима, људима провереног квалитета и поверења, потом смо укључивали једног по једног студента, преносили ту здраву енергију коју смо ширили и која данас, после 3 године није ништа мања него тог дана када смо основали УСУ 28.12.2012. Нисам био увек сигуран да ли то што радимо има смисла, да ли постижемо тиме нешто, нисмо увек знали да ли је тај пут за нас, појединачно, био добар, али смо као група ипак били убеђени да радимо нешто добро за све нас. Заиста ми је драго што УСУ није данас некаква једноумна организација, већ скуп појединаца различитог мишљења, различитих погледа на разна питања. Где то данас имамо у друштву у коме живимо?

Увек сам за аргументоване расправе и дијалог, увек сам спреман да разговарам са било ким о било чему, јер знам зашто све ово радим, зато што не желим да свој живот проведем гунђајући себи у браду на ствари које су очигледно друштвено болесне и говорећи сутра својој деци или унуцима: „Е, кад сам ја био млад могао сам ово, могао сам оно.“ Не, сад сам млад, сад имам енергије, знања, жеље да се борим, да се супротставим, да помогнем некоме ко треба да корача нашим корацима.

Можда је мало оно што смо до сада урадили, а можда бих био безобразан и неискрен према свима нама када бих рекао да смо могли више. Нисмо, пре свега због ограничености временом али и новцем. УСУ је скуп изузетних, способних студената, који су најбољи на својим факултетима. Ми смо као и сви други, пре свега студенти, имамо своје обавезе којима смо примарно посвећени. Разлика је само у томе, што је нама стало да сваки минут слободног времена уложимо у наше активности, уместо што „блејимо“, „висимо“ или слично, као већина младих у нашој земљи и чекамо да се нешто само деси.

Ја сам свој сан остварио, надам се да сам неке будуће интелектуалце макар мало подстакао да: „мисле својој главом“. Што се тиче 2016. године поручујем онима којима сметамо, сметаћемо још више, младима којима требамо, помагаћемо још више, а онима који мисле да смо на њихова (не)дела заборавили, обећавам да ће бити ово „врело пролеће“.

Још нешто, требало ми је све ово, требало је свима нама!

Аутор: Радован Новаковић, апсолвент Правног факултета Универзитета у Београду.

Recent Posts
Contact Us

We're not around right now. But you can send us an email and we'll get back to you, asap.

Not readable? Change text. captcha txt

Start typing and press Enter to search