Mladi smo – Svesni smo važnosti svog angažovanja

Home / Kolumne / Mladi smo – Svesni smo važnosti svog angažovanja

Mladi smo – Svesni smo važnosti svog angažovanja

Razmišljajući kako da započnem svoje obraćanje u ovoj kolumni, shvatio sam da je forma ono čemu se i dalje daje preveliki značaj, čak i tamo gde to nije potrebno. Stoga, najbolje je uvesti sve one koji su za ovu kolumnu zainteresovani, odmah u priču.

Nadam se da je ovo samo početak jedne dobre tradicije referisanja o onome što nam se (ne)dešava, pa će tako ovaj rad obuhvatiti više problema o kojima ću detaljnije govoriti kroz svoja naredna obraćanja (a nadam se da će ih biti).

Šta mladog čoveka može podstaći na angažovanje? Da li uopšte ima angažovanja među omladinom? Šta nam se dešava i zašto dozvoljavamo da nam se dešava?

Kada se Dobrica Ćosić  pismom obratio srpskim studentima koji napuštaju svoju zemlju, domaća javnost ga, već unapred, valjano osudi.

U ovoj priči zanemarujem njegov lik i delo i fokusiram se samo na sadržinu pisma, pa mi se čini da Ćosić još kako ima pravo.

Govoreći o onome što jeste veliki problem današnjice u Srbiji:

,,To odlivanje pameti, znanja i mašte, što u razvijenim zemljama predstavlja intelektualni kapital koji u strukturi kapitala zauzima visoko mesto i preovlađujuću ulogu, predstavlja, možda, najveći poraz u poslednjim decenijama Srbije”

Ćosić ukazuje i podseća na važnost borbe, u najboljem smislu te reči (intelektom, znanjem, veštinom).

Ono što je danas prisutno u našoj zemlji jeste odliv mozgova u inostranstvo, ali i centralizacija koja je na delu. Tužno je koliko se prilike svuda gase, a još malo potencijala što ima stavljeno je u Beograd. I onda, hteli to ili ne, morate doći u prestonicu kako biste se akademski usavršavali.
Gledam Užice, grad iz kog sam i grad koji beskrajno volim, grad koji je nekada imao fakultete i bolji život (skoro kao iz serije).

Danas ogroman broj svršenih srednjoškolaca odlazi iz njega, a vraća se toliko mali broj njih  da je to poražavajuće.
Gledam isto to, moje Užice, kako klima glavom na ono što mu se dešava. Mnogo je problema, a malo reakcija. Promene gradonačelnika, smene stručnjaka… I kao da je sve to normalno i kao da građani ne smeju da se oglase. Tako recimo, gradonačelnik Užica možete postati samo ako ste to već bili, pa došli u novo jato. Funkcioneri se biraju po istom principu. Stručnost svuda oko nas, od opštinskog do državnog nivoa. Diplome, doktorati, samo akademski, samo grubo.

No, ne smemo očajavati, tu smo da radimo, pa i menjamo stvari. Ma koliko bilo teško, a nekada stvarno jeste, ako verujemo u svoj potencijal ( a trebalo bi) nije nemoguće stvoriti priliku za sebe.

Budimo realni, pa vidimo koliko ljudi iz naše okoline (ovde pre svega mislim na studente, ili one koji su od skoro svršeni studenti) olako odbija posao, ili ga traži u nadi da ga neće naći, a argumentacija je sledeća – nisam za početnu platu od 40.000 dinara, previše je posao udaljen od grada… Ako vi ne znate takve primere, ja ih znam.

Dakle, potpuno odsustvo motivacije, već duže vreme prisutno među nama, ne vodi nigde, budimo sigurni u to. Jasno je da onaj ko se bori može izgubiti, ali onaj koji se ne bori, već je izgubio, Breht zaista ima pravo.

Iz  letargije ništa dobro ne može proisteći, no izlaz iz nje, kao da niko i ne traži. Time što tražimo sve na gotovo (a još kako tražimo, jer nam je omladina sve razmaženija!), potcenjujemo i sopstvene mogućnosti da nešto sami stvorimo i pokrenemo sa mrtve tačke.

Nisam ni prestrog, ni pesimističan, samo omladini treba ozbiljno buđenje.

Oni koji se do sada nisu učlanili u političku stranku (jednu jedinu koju sada imamo u zemlji) o tome intezivno razmišljaju. Tako sebe svode na jednu veliku nulu (ništa koje teži ne znamo čemu), čekajući neki posao koji će im stranka dodeliti (a ona dodeljuje SVE – od pekara, do ministra, i to bez kvalifikacija posebnih), te ne čineći ništa da sami stvore prilike.

Ne znam da li ne smeju da imaju sopstvenu inicijativu zbog velikog vodje, koji jedini ima pravo na predlog, ili su prosto nezainteresovani. Istina, želim da verujem u ovu drugu opciju, jer mi zvuči optimističnije.

Ovaj medijski mrak i tragikomedija (a sve je manje komičnih elemenata) koji su upravno na snazi ljudima kao da ne smetaju.

Na jednom skupu u Užicu pojavio se transparent na kom piše da smo svi mi veliki vođa.

Pa gospodo, time se ni ne šalite, ili bar šaku onih koji imaju glavu izopštite iz te priče, ako za pristojnost (u to ne spada konstatovanje da volite kad vam neko brzo klekne) znate.
Jasno je da smo zemlja koja spada u red najstarijih nacija u svetu (42,2 godine je prosečna starost u Srbiji, prema poslednjem popisu), kao i da je procenat visokoobrazovanog stanovništva sramno mali (10,5% po poslednjem popisu, no od toga se može otpisati polovina, jer je čine nezainteresovani studenti MegaSingi univerziteta; ovde napominjem da ipak ima i zainteresovanih studenata tih univerziteta), pa kad vidimo sve ove brojke načisto smo s tim da smo u problemu, no problemi su tu da se rešavaju i prevazilaze, samo… kao da to ne želimo. Ne ne možemo, već ne želimo.

Ovde je važno uključiti i malo Kanta, odnosno njegov  princip samoskrivljene maloletnosti – nemanja hrabrosti da se koristi sopstveni razum bez tuđeg vođstva. Istina, lakše je kad se ne snosi odgovornost.

E, upravo iz toga proističe i odsustvo kritičkog mišljenja, a bez njega, nema napretka. Olako prihvatamo ono što nas okružuje, ne promišljamo, pa samim tim i ne uviđamo dosta toga.

Zato se onaj jedan koji objektivno sagleda svari najčešće osuđuje, to je i najlakše.

Zašto prihvatiti kritiku, kad je lakše onoga koji kritikuje zanemariti, još bolje, uvrediti.

Tako danas imamo pisaca (ovo mi je posebno bolna tačka i jedna ozbiljnija buduća tema), pevača, analitičara, teoretičara… koliko hoćete. A sve je to postalo estrada (u najpežorativnijem smislu koji ovaj pojam može imati).

No, nisu oni (ti pisci, analitičari, teoretičari…) krivi što nose ta zvanja, krivi su oni koji ih zaista tako doživljavaju, pa time im i opravdavaju zvanje.

Umetnost nam postade biznis, a biznis rezervisan samo za one koji bi da nešto love u mutnom. Tužno, znam, ali šta radimo da to promenimo?

Studentske organizacije (USU je ovde zaista izuzetak koji potvrđuje pravilo, zato i jesam njegov član) uče se od osnivanja kako da manipulišu, a zapravo ne shvataju koliko se njima manipuliše. Tako različiti parlamenti fakulteta, nevladini sektori i ostale zezancije gube svaki kredibilitet, pa i osnovanost postojanja, pred ličnim ambicijama, političnošću i sitnim koristima.

Korupcija je sastavni deo svih lekcija od najranijeg detinjstva, pa mlad čovek to prosto podrazumeva i kao sastavni deo svoje buduće karijere. Još jedan u nizu poražavajućih fakata.

Mogao bih ja još dugo ovako, no rekoh na samom početku da je ovo svojevrstan uvod, pregled tema kojima ću se tek baviti.
Do sledećeg javljanja, bar šaka onih koji ovo pročitaju nadam se da će malo promisliti (eto, čak ni ne tražim puno), pa možda nešto i preduzeti na planu ličnog ostvarenja (isključiti TV, saznati ko nam je predsednik Vlade, naučiti koja su Kantova osnovna gledišta), pa tako doprineti i kolektivu.

Do sledeće kolumne… Svako dobro, dobri ljudi!

Autor: Mladen Stanić, član USU-a, student Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Recent Posts
Contact Us

We're not around right now. But you can send us an email and we'll get back to you, asap.

Not readable? Change text. captcha txt

Start typing and press Enter to search