OVU ĆE PRIČU I NAŠA DECA NASTAVITI

Milena, Kristina, Radovan, Marko, Konstantin, Miloš, Stefan, Nikola, Srđan, Valentina, Joviša, Mladen, Jelisaveta, Ana… Oko mene dosta iskrenih i dobrih ljudi, oko mene Unija, prijateljstvo, rad, podrška… Vreme koje nikada ne prolazi!

Kako sam postao Unija i kako je Unija postala ja?

Veoma je loše biti sebičan, tada čovek nikada ne oseti lepotu davanja. A davanje, to je sigurno suština postojanja. Jer da ne dajemo, ne bismo imali porodicu, prijatelje, ljude, jednom rečju ne bismo imali ništa.

I tako je sve ovo i počelo.

U Prote Mateje, privatnom stanu, a Unijinom štabu, postoji jedan sto i par stolica, ali takođe i pečat, fascikla, bločić, 1000 članova, sektori ispunjeni kvalitetnim ljudima, isečci iz nacionalnih novina i mnogo snimaka o našim uspesima.

Na samom početku sam bio volonter, ali ne onaj koji nosi burek ili prosipa kafu na tacnu, već istinski volonter, kome je dato pravo da kaže, ali i obaveza da misli. Nekako je sve tako prirodno poteklo, pružen mi je izbor, a okružili su me ljudi. Veoma pozitivni ljudi. Jedan, drugi, treći sastanak i eto me u sektoru ljudskih resursa, jedna, druga, treća akcija, dugi rad na sebi, a i na Uniji…dolazim i u marketing sektor. Jedna jaka vizija, posvećenost, želja, dostupnost, požrtvovanost, smelost i konačno u Upravnom odboru.

Rezultat, dve godine rada, ispunjen i zaokružen ja.

E sada, nije sve tako lako kao što čitalac ima priliku videti, ali nije ni teško, jer iza svega postoji jedna velika svrha, a to je “Biti ili ne biti”. Unija će vas naučiti da “budete”.

Kada pogledam danas u svoj telefon, u njemu nema ispraznih razgovora. Ima dosta poruka: ” kad kačimo ovaj post” , “zvali su nas mediji” , “šta misliš da bi ovde trebalo uraditi”, “reci Ognjenu da je Marko na Pravnom fakultetu i da će ga posavetovati oko bilo čega”. Kad pogledam na svoj govor u njemu nema zastajkivanja, okolisanja i nesnalaženja. Kada pogledam u svoj index, novine, u njima vidim samo uspehe. Kada pogledam na stan u Prote Mateje u njemu ima mnogo rada, ali ono što je još važnije, imaju uspomene.

Danas imam o čemu da razgovaram sa svojom devojkom, svojom porodicom, drugovima, profesorima, prolaznicima. Ponosno branim interes velikog broja ljudi, a koji se ne sastoji u novcu, raskoši, prodaji duše, senzaciji i kratkoročnim željama. Već u postojanosti, očuvanju i unapređenju prava ključne društvene grupe, studenata.

Vremena je nekako uvek bilo malo, pa i ja dok kucam ovaj tekst, razmišljam šta još treba uraditi, a verovatno i vi dok čitate.

Stvar je sasvim jasna, postanite deo Unije i Unija će postati deo vas. Plemenit, dobronameran i iskreni deo vas. Strah od neuspeha, strah od vremena, ljudi, lažnih ciljeva i još lažnijih ostvarenja, zajedno ćemo uništiti. Posvetićemo se pravim vrednostima i dozvoliti sebi da kažemo ponosno: DA, OVO SMO MI!

Ovu će priču i naša deca nastaviti…

Autor: Luka Kokić, student master studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, član UO USU.