Panem et circenses

Home / Kolumne / Panem et circenses

Panem et circenses

Звучи познато? Ова античка пословица је кроз векове била главни алат многим владарима у намери да остану на власти. За разлику од ”Divide et impera” (Завади па владај) која доводи до тога да општи колапс створи слику о идеалном владару у ономе ко је примењује,”Хлеба и игара” је мало перфиднија стратегија- у очима жртава нема никаквог колапса, све ради као сат. Само појединци увиђају стварни сценарио, а најглупљи међу њима дају себи слободу да о томе и проговоре.

Словени су вазда примењивали ову филозофију владања. Заправо, оно по чему су Словени карактеристични је то што чак и они које би теоретски могли назвати жртвама такве власти, таква времена највише и славе.

Ипак, немојмо мислити да је увек све ишло глатко. Сетимо се Марије Антоанете и изјаве која ју је надживела- на примедбу како народ нема хлеба, одговорила је: ”нека једу колаче”. Актуелна власт у Србији је из њене кобне грешке нешто научила, па је колаче заменила за сендвиче. Тиме је задовољен први елемент ове сложене формуле владања.

Али код ”игара” нешто шкрипи. Сагледајмо наше Ужице кроз један времеплов. Средином прве деценије века у коме живимо, град се будио. Из мрачних деведесетих, у којима је постојао један пожељан стил живота за младог човека, прелазили смо у нову фазу у којој свако може да бира свој пут (бар нам се тако чинило). И даље су постојали ноћни клубови, турбо фолк је цветао, али су се све чешће почели отварати кафићи у којима се слуша и другачија музика. Покренут је фестивал блуза и рока ”In Wires”, млади су почели и сами организовати свирке локалних бендова суботом, заборављена хидроцентрала је све чешће отварала своје капије за госте захваљујући концертима који су у њеном дворишту бивали организовани. Уз то, и позориште је чешће бивало посећено од стране младих, а у гимназији је покренут пројекат ”На пола пута”. Ипак, чини се да је све ово свој зенит доживело пре 6 година, а затим се нагло почело урушавати. Од свега набројаног, још увек се боре ”На пола пута” и ”In Wires”. Чак ни Дом културе, којем смо се сви радовали, није спречио колапс.

Изгледа да власти од петог oктобра до данас не могу да схвате суштину кумулативног задовољавања ове две људске потребе. Док су били једни, имали смо игара, сада имамо хлеба (хајде добро, сендвича) али нигде игара. Или они мисле да су Паровима, Фармом и Великим Братом то задовољили? Простом логиком се дође до тога да и у Београду имамо ова три ремек дела на малим екранима, али имамо и нешто што са пуним правом можемо назвати културним животом. И где је онда мотив младом човеку да се врати у наш родни град? Можда желимо да завршимо факултете да бисмо боље разумели метафоре које користе Кристијан и екипа у епским дијалозима, док нам деца маштају о томе да једног дана буду као њихови јунаци са малих екрана? Не бих трошио речи како бих одговорио на ово питање. Уместо тога, било би добро да у наредном периоду локална власт почне мало више мислити на развој културног живота у нашем граду. Надам се, пре него што Ужице изгуби сва обележја града и постане пијаца са капацитетом од седамдесет хиљада људи, чија се управа жали једино на одлив мозгова. Рекох ли ја то мозгова?

Аутор: Константин Маринковић, апсолвент Правног факултета Универзитета у Београду.

Recent Posts
Contact Us

We're not around right now. But you can send us an email and we'll get back to you, asap.

Not readable? Change text. captcha txt

Start typing and press Enter to search