Ruše li nam duh kao Ljubinu kuću?

Home / Kolumne / Ruše li nam duh kao Ljubinu kuću?

Ruše li nam duh kao Ljubinu kuću?

,,Danas je nesrećni dan sinuo
i prvi mu je pogled pao na bedu”
Ovim stihovima počinje pesma Dušana Vasiljeva, koja govori o tragičnoj smrti jednog čoveka u jednom ratu.
Ako ste na trenutak pomislili da je ove stihove govorio i predsednik Užica, gospodin Tihomir Petković, kada je započeo svoje obraćanje povodom rušenja kuće Ljubomira Stojanovića, razumem što ste se našli u dilemi.
Jedno je sigurno, sad pogled možemo usmeriti samo na bedu.
Pitate…i šta sad? Čemu galama? Čemu gradonačelnikovo lamentiranje nad rušenjem? Ko je taj Stojanović?
Krenimo kako se krenuti valja… redom.
Hiljadu osamsto šezdesete godine rođen je Ljubomir Stojanović, u Užicu, gradu na zapadu Srbije, koji i danas, kao i tada, leži na Đetinji i živi paradokse.
Mladi Stojanović u Užicu završava osnovnu i tri razreda srednje škole, tačnije gimnazije.
Put ga dalje vodi u Beograd, a potom i u mnoge druge evropske gradove, sve kako bi se usavršavao u svojoj naučnoj oblasti.
Kao izuzetan učenik i student, Vjetar ili Mosto, kako su glasili njegovi nadimci (Vjetar, jer je uvek brzo koračao i nekuda žurio; Mosto, jer mu je otac bio Mostarac), nezaustavljivo skuplja znanja, školujući se u mnogim gradovima, od Petrograda do Praga, te sarađujući sa najistaknutijim naučnicima toga doba, ostvaruje izuzetne naučne domete i uspehe.
Ja kao student filologije, ne mogu a da ne pomenem da je Stojanović sarađivao, između ostalih i sa Jagićem i Šmitom, a svi oni koji su barem nekada čuli za proučavanje istorijske gramatike, morali su čuti i za ova dva izuzetna naučnika. Pored njih, Ljuba Stojanović postaje jedan od stubova savremenog proučavanja istorije jezika, ali daje veliki doprinos i proučavanju književnosti.
Nakon godina usavršavanja, vraća se u Beograd 1888. godine, i kreće u borbu za unapređenje društva.
Da, vraća se u svoju zemlju, jer je bio patriota (manite se bilo kakve negativne konotacije koju ovom terminu možete pripisati) koji je želeo da doprinese svom narodu, jer je imao cilj i viziju.
Gledam sada muke naših funkcionera da vrate omladinu ili u rodne gradove ili u ovu zemlju. Muke, zaista.
Ali pogledajmo kako se danas kod nas cene oni koji su se vratili u svoju zemlju, kako bi od nje načinili bolje mesto.
Dakle, da ne dužim, a može se ozbiljna studija o životu i radu Ljube Stojanovića napisati, on je taj koji priređuje Vukova dela i uopšte uvodi narodnu književnost u škole; zahvaljujući finansijskoj pomoći dvora, priređuje fotolitografskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja i šalje primerke u svetske lingvističke centre, pa tako naša istorijska gramatika postaje i ostaje jedno od najinteresantnijih i najintrigantnijih naučnih pitanja, kada je o proučavanju slovenskih jezika reč; Stojanović je napisao i udžbenike za srpski i staroslovenski jezik, čija je metodičnost bila toliko izuzetna, da su se u školama održali preko 40 godina i postali obrazac za dobar udžbenik gramatike; on radi na objavljivanju srednjovekovne građe, istorijske i stvaralačke…
Ovaj niz bih još mogao proširivati i ne znam kada bih sa njim stao. Ponosan sam kada se ovaj čovek pominje na mom fakultetu, a pominje se vrlo često, a sad se pitam, da li bi on bio ponosan na svoje Užice.
Ljuba je bio i profesor Velike škole, narodni poslanik, ministar prosvete, predsednik vlade (od 1905. godine)!
Reformator u pravom smislu reči! Osnivač je i predsenik Samostalnih radikala, ali i Republikanske partije.
Napustiće Akademiju, čiji je član bio od 1913. godine, onog momenta kada mu zabranjuju da govori o republikanskom uređenju, jer je kralj na vlasti.
On je živeo za ideje i svojim delima to posvedočavao! Nije ga bilo briga za lični uspeh, brinuo je za prosperitet naroda!
Pitam se sad… kome ja ovo pričam, kad užički političari danas pod parolom ,,Mirno jagnje od sto majki sisa”, grade svoj put, ne usuđujem se da kažem karijeru, pa im nije važno da li su danas crveni, sutra plavi, prekosutra…
I dakle, jedan čovek, kakav je bio Stojanović, svom rodnom gradu ostavlja kuću.
Ona je prodata i ne pripada gradu još od tridesetih godina 20. veka.
Dobro, to znamo, ali da li je moguće da se niko od svih silnih koji se smeniše na vlasti, nije setio, nije pokušao, nije želeo da grad otkupi kuću, da joj da novi sjaj i pretvori u jedno od najreprezentativnijih zdanja u gradu?!
Kada kažem reprezentativno, ne mislim na velelepnu građevinu, već očuvanu, autentičnu kuću koja bi se pretvorila u muzej i bila nezaobilazna stanica, ne samo za turiste (ako ih nismo sve oterali da se šetaju kroz tunele, jer je to jedini ,,projekat” koji je realizovan polovično), već i za Užičane, koji bi još kako imali zbog čega da budu ponosni.
Ali šta će sada biti na tom mestu?
Ja sam na početku pomislio da je možda u pitanju projekat ,,Užice na vodi”, pa da se sve spušta na Đetinju, ali ovo je očito drugi projekat… ,,Užice pod zemljom”!
Nije me briga za procene stručnjaka, urbanista i ostale uvažene gospode. Ne govorim to kao nezrelo derište, već kao neko ko zna koliku moć može imati volja da se nešto reši!
Ako je neko svestan značaja Ljubomira Stojanovića, način za očuvanje onoga što nam je ostavio, morao bi se iznaći. Ali rekoh već, to može samo ako je neko svestan značaja Ljube Stojanovića!
Ne postoje dovoljno dobri razlozi za neotkupljivanje kuće, što dalje sobom nosi čitavu ovu peripetiju! A tek nema dobrih razloga za rušenje, mada sad kad je to privatno vlasništvo…
Ma, ne bi pomogla ni Vaša suza, gradonačelniče, da ste je pustili. I retoriku koju ste preuzeli od svog političkog lidera ,,svima nam je teško” zadržite za stranačke skupove, ne govorite tako u javnosti čiji smo deo i mi, koje još niste potpuno ubili u pojam.
Zašto se potresati oko čitave priče?
Zato što je Užice grad koji volim, zato što je Užice grad bogat istorijom i kulturom, a ovim gestom se sve dovodi u pitanje. Zato što Užice ima potencijal i uporno ga zanemaruje. Zato što smo izgubili već previše, da bismo smeli više išta pustiti da tek tako prođe…
Šta će biti sa drugim objektima koji još uvek čekaju da se nađu pod zaštitom u našem gradu, ali i sa objektima koji već jesu pod zaštitom, jer mislim da se i za njihovu sudbinu možemo plašiti. Hoćemo li i na tim mestima dizati četvorospratnice, frizeraje i kafiće?
Mislim, dragi moji Užičani, da gubimo duh koji smo imali, čim smo nemi posmatrači ovoga što nam se dešava. A nismo bili takvi, zaista nismo.
Bili smo poput Ljube Stojanovića, principijalni, neumoljivi i dosledni kada je red i rad na poboljšanju stvari u pitanju. Bili smo baš kao i on, ispred svog vremena, oštroumi i smeli, bili smo jedinstveni i prvi.
Ruše li nam duh kao Ljubinu kuću?
Kad smo već kod duha… Kaže još gradonačelnik da će, kako bi se iskupili, objaviti sabrana dela Ljube Stojanovića. Zar tek sad, dragi gradonačelniče? Zar Stojanović vredi samo kada se njegova dela izdaju kao vrsta kompenzacije?
I kakvo iskupljivanje? Šta ste radili kako biste promovisali život i delo ovog Užičanina? Zašto se nagrade grada ne sastoje u kompletima priređenih izdanja Ljube Vjetra?!
Meni ova besmislena izjava i opštinska odluka zvuči kao da ženi kojoj rušite njenu poslastičarnicu kažete: ,,Znate gospođo, srušićemo Vašu poslastičarnicu, ali ćemo dati jednu baklavu nekom ko bude pitao za nju, ako bude pitao.”
E to ste Vi rekli, gradonačelniče.
Rekao bih još da je dobro što je Stojanović, prema svojoj želji iz testamenta da bude sahranjen baš tamo gde umre,sahranjen u Pragu, gradu u kom se lečio od raka.
Da je imao želju da bude sahranjen u svom rodnom gradu plašim se da pomislim kako bismo vodili računa o tom grobu.
Sad ne morate stavljati nikakve biste, niti ploče, koje će biti ispisivane grafitima i ostalim glupostima, uklonite svaki trag čoveka na koga bi trebalo da budemo izuzetno ponosni.
Sad kad ste naučili ko je bio Mosto, valjda vam je barem malo krivo.
Sad je, čini mi se… kasno.
I jesam kivan, ne samo na sve vladajuće strukture, ne samo na trenutnu vladajuću strukturu, već i na moje sugrađane, pa i na sebe!
Užičani, budimo se, vreme je!

A vi, gradonačelniče, ne brinite, nismo tužni, besni smo.
A ni Vi nemojte tugovati, idu izbori, treba neke emocije čuvati i za tu nedelju.

Autor: Mladen Stanić, student III godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Recent Posts
Contact Us

We're not around right now. But you can send us an email and we'll get back to you, asap.

Not readable? Change text. captcha txt

Start typing and press Enter to search